Kako muškarci biraju idole (II)

Prvi deo teksta pročitajte na sledećem linku

Dve najveće boljke savremenog čoveka – koje praktično čine pravu epidemiju – su verovanje da je bogomdan da zaslužuje sve, kao i da za sve što smatra da zaslužuje ne mora da se potrudi. Kad takav čovek kao idola ističe nekog čiji čitav život se zasniva na trudu, možemo li ga uzeti za ozbiljno? Pokazuje se življenjem, a ne pričom.

Veliki orator Demosten je naglasio kako ćemo uvek rado slušati govornika koji pred velikim spomenikom hvali pretke, veliča njihova dostignuća i nabraja pobede. Ali, kaže on, takvo ponašanje, opčinjenost nečijim trofejima i trijumfima nas samo udaljava od njihove prave svrhe, i predstavlja izdaju predaka koji nas navodno ispirišu. „Shvatite“, zaključio je jedan svoj govor, „da vaši preci nisu podigli sve te spomenike da biste gledali u njih zadivljeno, već da da biste se ponašali kao oni koji su ih zaslužili.“

Drugim rečima: nije dovoljno ograničiti se na prosto divljenje. Oponašajte najbolje osobine. Jedino to je svrha i suština idola.

Kaže se da svako od nas predstavlja prosek pet osoba sa kojima provodimo najviše vremena. I da je, kako bismo dostigli više, najbolje okružiti sebe osobama koje streme najvišem. U nedostatku takvih osoba – a njih, mora se priznati, nema baš na svakom koraku – sasvim opravdano je okrenuti se idolima i uzorima, čiji uspeh, ponašanje i ono što o njima znamo predstavlja destilat stremljenja kojima težimo. Percepcija sebe kroz prizmu njihovih dostignuća čini da se osećamo bolje, jer osećamo da su velike stvari moguće. Oni nas ohrabruju da napredujemo.

Jedino što veliki idoli ne mogu je, nažalost, ono najvažnije – oni ne mogu da nas pozovu na odgovornost. Oni mogu da u nama pobude želju za nečim, i da nam daju ideje kako da do toga dođemo, ali ne mogu da nas podstiču kroz neposredne korake neophodne da bismo to i ostvarili.

Zbog toga se, sa sazrevanjem, prirodno okrećemo idolima koji su deo sveta koji poznajemo, deo našeg sopstvenog  okruženja.  Ako smo imali sreće, takve ljude smo već imali oko sebe, samo nismo bili svesni dosega njihovih vrednosti. Potrebno je vreme i otvorenost da zađemo ispod površine i sagledamo ih u pravom svetlu.

Nedavno mi je postavljeno pitanje šta mislim o životnoj dobi u kojoj neko gubi veru u svoje dotadašnje idole. Mislim da je takvo pitanje pogrešno postavljeno. Jer nije bitna vera u osobu, bila ona stvarna ili neki književni ili filmski lik, koja nam je bila idol. Važno je da, i ako ona prestane da nam znači, jer smo se u nekim crtama ili načinu razmišljanja stečenom na osnovu sopstvenog životnog iskustva udaljili od nje, zadržimo kao idola ne osobu, već ideal koji je ona za nas predstavljala. Ako nam je neko bio uzor po  radnoj etici ili zalaganju, a potom otkrijemo da je njegov uspeh bio proizvod prevare, nije bitno što smo izgubili veru u osobu. Jer naš istinski idol nije osoba, već ideal kome težimo. Tako kroz život možemo imati više idola, u suštini se ne odvajajući od našeg jedino stvarnog idola – ideala kome težimo. I mada niko od naših odabranih uzora možda nije do kraja opravdao naše poverenje, trebalo bi da učimo i razumemo da to niko neće ni moći – da je sve što od njih možemo da očekujemo tek smernica koja će nas preusmeriti i neko vreme držati na pravcu koji će nas odvesti dalje. 

Silinu razočaranja u idole doživljavaju jedino oni koji odbijaju da prihvate sebe, tačnije sopstvene granice. To je zato što oni odgovornost za sopstveno stanje u dobroj meri prebacuju na sopstvenog idola. Idol je tako odgovoran za sve, jer osobazanemaruje sopstveni život i, umesto da podstaknuta idolom, teži da ga unapredi, jedina zadovoljsta doživljava kroz idoloveuspehe. Ali takva perspektiva je unapred osuđena na propast – takav nakaradno podignut idol je unapred osuđen na pad u očima obožavatelja. Osoba koja spoznaje sebe, i razume neminovnost stadijuma na životnom putu – promena u karijeri, prekretnica u vezama i odnosima sa drugim osobama – kao i, u perspektivi, velike lične promene i naizgled dramatične izmene svetonazora, ne može nikad prebaciti svom idolu odstupanje od dotadašnjeg ponašanja i razmišljanja. Umesto toga, može mu samo biti zahvalna što je deo života, upravo zahvaljujući njemu, usmerila u pravcu koji ju je učinio boljom osobom i odveo je dalje.

Da li se, kako starimo, potreba za idolima smanjuje? Koliko su nam tuđi primeri i uzori ostaju važni? Ako osoba zadržavapotrebu da raste, zadržaće i potrebu za uzorima, bez obzira na godine. Jer, ako teži nečemu što još uvek nema, uvek postoji neko ko je tamo već stigao. Ono što sam primetio je da mi sa godinama idoli sve manje bivaju ličnosti koje ne poznajem, a sve više ljudi iz neposrednog okruženja, čije pojedine osobine i vrednosti prepoznajem kao poželjne i vredne. Sasvim lako se može desiti da vas osoba sa kojom ste u vezi svojim kvalitetima podstakne da poželite da i kod sebe pronađete i kultivišete slične vrednosti – i pri tom vas, za razliku od udaljenih idola, i podseća na vašu odgovornost prema tome.

Posebno iznenađujuća stvar koja dolazi sa godinama je spoznaja da nam idoli i uzori u pogledu pojedinih osobina mogu biti i – deca. Pre no što neko požuri i pobuni se kako nam uzor ne može biti neko ko ne zna ni delić onoga što mi znamo, da ga preduhitrim: nije reč o tome šta mi znamo a dete ne, nego o onom šta dete zna a mi smo odavno zaboravili. Svako ko ima snažan i dubok odnos sa detetom zna o čemu pričam. Moj nećak me je podsetio – i neprestano podseća – na mnoštvo dragocenih stvari koje samo dete ima – zahvaljujući njemu sam, samo ga posmatrajući,  promenio ključne navike u vezi sa treningom i ishranom – a život ih, nažalost, neminovno gura u pozadinu. Male dečije mudrosti su istinski podstrek na promenu razmišljanja i preraspodelu prioriteta. Dete, dakle, još kako može biti vredan uzor i podstrekač. Ne kaže se bez osnova kako u detetu vidimo ono što smo bili, a ono u nama ono što će postati.

S tim u vezi, koliko nas je svesno da i mi sasvim lako možemo postati nečiji idoli? Od onih koji su svesni, koliko nas se radujetakvoj mogućnosti? Neko je, sasvim izvesno, shvata kao opterećenje i stegu. Svaki istinski idol konkretno i pozitivno deluje na naše ponašanje. Isto tako, svest da smo, ili da postajemo, nečiji idol, predstvalja odličnu priliku za nas, podstičući nas da poradimo na sopstvenim nedostacima. Jer deca nikad nisu sjajna u slušanju odraslih, ali su odlična u podražavanju njihovog ponašanja. Zato ne brinite mnogo oko toga da li vas deca slušaju – mnogo veći razlog za brigu je što vas ona neprestano pronicljivo posmatraju. Po rečima Stivena Kouija: „Biti uzor je najosnovnija odgovornost roditelja. Roditelji (svojim ponašanjem) predaju scenario života deci;scenario koji će, po svemu sudeći, biti igran tokom ostatka dečijih života.“ Ili, kako je to rekao Ajnšajn: „Postavljanje primera nije glavno sredstvo uticaja na druge. To je jedino sredstvo.“ Zbog svega toga je izuzetno važno, i jedna od najvažnijih stvari koje možemo pružiti deci, da im budemo uzor i osobe kakve bismo želeli da i oni budu. Ja to uvek vidim kao mogućnost da se bude bolji – da, kako bismo onima koji još ne znaju pokazali primerom , radimo na sebi i postanemo osobe kakvih se pred njima ne bismo stideli da budemo.

Završni deo teksta pročitajte na sledećem linku

Autor: Momir Iseni

Foto: Shutterstock

Najčitaniji tekstovi iz kategorije MAGAZIN

Još iz kategorije MAGAZIN