Kako savladati osećanje stida (I)

Stid je jedno od onih moralnih osećanja koje mnogi neće posmatrati kao dijagnozu. Ne samo zato što misle da taj osećaj nije destruktivan, već i zato što osobu koja nema stida smatraju lošom. Tako je još od Frojda koji je potpuno odsustvo stida smatrao prvim znakom gluposti. S tim u vezi najveća dilema vezana za stidljivost bi glasila: da li treba ili ne treba da se stidimo?

Uopšte gledano, pojam stidljivosti nije jasno definisan ni terminološki precizno određen, ali svima deluje manje više jasno šta ona predstavlja iako se tumači na razne načine, kao oblik bihevioralne inhibicije, socijalne anksioznosti, osećanja sramote, krivice... Ima onih po kojima je to osobina nastala kao posledica raznih biološko-genetskih predispozicija, ali i onih koji stid vide kao emociju koja vodi u socijalnu inhibiranost, dok je treći definišu kao sindrom sačinjen od raznih bihevioralnih, fizioloških i kognitivno-afektivnih komponenti. Dvojbe nema oko toga da je stid jedna vrsta straha koju osoba može osećati u bilo kojoj životnoj situaciji u kojoj subjektivno procenjuje da je svojim postupkom doprinela da druga osoba koju iz bilo kog razloga smatra značajnom ima negativno mišljenje o njoj. I što joj je ta osoba važnija, to je osećaj stida intenzivniji i dešava se čak i ako je predmet njenog obožavanja ne ismeva i ne kritikuje, već ona sama stvara sliku koja je destruktivna po nju.

Posmatrano sa aspekta ljudskog rasta i razvoja, stid predstavlja dečije osećanje. Prisutno je kod manje-više svakog deteta, uslovljeno njegovom psihofizičkom prirodom i povezano sa strahom. Do koje granice će se razviti zavisi od detetovog vaspitanja. Kako ne bi preraslo u problem, roditelji moraju voditi računa da decu ne kinje previše pred drugima. Oni, primera radi, često umeju da kritikuju dete čak i ako je nešto dobro uradilo, objašnjavajući mu kako može i mora biti još bolje. Radeći to iz svoje, iskustveno jače pozicije, uglavnom su nesvesni onoga što takvim ponašanjem mogu prouzrokovati. Dete iz njihove reakcije očitava kako nije dovoljno dobro i počinje da se stidi, a ako se to ponovi više puta dolazi do problema jer stid prerasta u osećaj krivice. Kako ne bi preraslo u dijagnozu tokom kasnijih godina života roditeljima se preporučuje da dete uče da njegovi postupci nemaju veze sa njim samim i ohrabruju da iznosi svoje mišljenje kako u porodici tako i van nje, a ukoliko čini neku grešku trebalo bi ga manje kinjiti, na pogrešku ukazati na lep način i nikada pred drugim ljudima. Najčešći razlog zbog koga neka deca razviju osećaj stida do te mere da kasnije ne mogu da ga se oslobode jesu roditelji i to preterano zahtevni roditelji, ali i oni koji su prema detetu previše zaštitnički orijentisani.

Sa godinama, kod dece koja su ispravno odgajana, osećanje stida bi trebalo da nestane. Ili preraste u osećaj krivice, nakon što je odraslo dete shvatilo da ga postupci ne određuju i da ne treba da se stidi ako nešto nije dobro uradilo (jer to ne znači da je loša osoba) već počinje da oseća krivicu zbog pogrešnog postupka. Neki se, međutim, sa sazrevanjem ne oslobode ovog osećanja pa se stide zbog svega i svačega što ih konstantno ometa u životu. Učestalo osećanje stida ne prerasta, pritom, samo u krivicu već i druga negativna osećanja kao što su bes, anksioznost, a mogu se pojaviti i razna destruktivna stanja nad kojima pojedinac nema kontrolu. Upravo te posledice od stida prave dijagnozu i onaj ko ga oseća u preteranim količinama trebalo bi da zatraži psihoterapeutsku ili bilo koju drugu pomoć. Oni koji funkcionišu po suprotnom principu tj. uz potpuno odsustvo stida teško da će učiniti isto, a svakako da bi trebalo. Frojdovu teoriju sa početka teksta podržavaju mnogi istraživači posle njega, ali i ne samo ljudi iz struke. Po Markiz de Sadu najopasniji čovek na svetu je onaj koji nema stida, dok je recimo Dučić stid posmatrao u širem kontekstu govoreći kako postoje narodi koji sve smeju, ali ne zato što se ničega ne boje, već zato što se ničega ne stide. U globalu, bestidnost se iščitava kao odsustvo moralnih kočnica i odgovornosti.

Drugi deo teksta pročitajte na sledećem linku

Autor: Bogdan Petrović

Foto: Profimedia, Shutterstock