Kako žive ASEKSUALNE osobe?

POGLEDAJ GALERIJU2 slika

Aseksualnost se obično definiše kao iskustvo nedostatka seksualne privlačnosti prema drugim osobama. Manje uobičajeno, definiše se kao stav koji ne vrednuje seks ili seksualnu privlačnost toliko da bi im težio. U nekim slučajevima, osobe koje sebe identifikuju kao aseksualne kažu da nisu zainteresovane za seks, da ga ne žele ili ne uživaju u njemu, kao i da ne žele da seks bude deo njihove veze sa drugom osobom. Anthony Bogaert, autor knjige Razumeti aseksualnost (Understanding Asexuality) navodi dve vrste aseksualnosti: (1) ljude koji imaju želju za seksom, ali je ne usmeravaju ka drugima – koji tako mogu da masturbiraju; i (2) ljude koji uopšte nemaju želju za seksom. U svojoj knjizi Bogaert kaže da se aseksualnost razlikuje od seksualne apstinencije i celibata, koji su voljni i motivisani ličnim ili religioznim verovanjima osobe.

Aseksualnu orijentaciju, procenjuje se, ima oko jedan odsto populacije. Taj podatak potiče iz obimnog istraživanja na 18000 ljudi u Velikoj Britaniji, gde se jedan od sto ispitanika složio sa tvrdnjom „Nikad nisam osetio seksualnu privlačnost ka bilo kome.“ Iako se ovaj broj možda čini prevelikim (jer predstavlja oko 70 miliona ljudi), na njega ukazuju i drugi. Znameniti Alfred Charles Kinsey je još 1948. razvrstao pojedince u kategorije od 0-6 u skladu sa njihovom orijentacijom od hetero do homoseksualne. Brojevi od 1-5 ukazivali su na biseksualnost. Ali Kinsey je takođe označio i 1.5% muške populacije sa X – aseksualnim. Većina istraživača smatra da je zastupljenost aseksualnih osoba oko 1.05%. Drugi, kao Bogaert, smatraju da je i veća.

Najveći broj ljudi termin seksualna orijentacija koristi kao skraćenicu za „koja vrsta ljudi je za mene seksi“. Ali kad neko aseksualan na to pitanje odgovori sa „Niko, hvala“, veliki deo ne-aseksualnih osoba se opire prihvatanju takvog odgovora. Društvo je naviklo da čuje stvari svedene na osnovno: heteroseksualnost znači doživljavanje privlačnosti prema suprotnom polu, a sve ostalo je gej, bi ili panseksualno. Ako neko kojim slučajem na pitanje „Ko ti je seksi?“ odgovori prazninom, svet odmah poviče: „To je nemoguće!“

Ali, kako navodi Kenji Yoshino: „Smatrati da u osnovi postoje dve vrste privlačnosti – međupolna i istopolna – znači i dozvoliti analitičku mogućnost postojanja najmanje četiri vrste osoba, koje uključuju: (1) one koje gaje privlačnost ka suprotnom, a ne istom polu; (2) one koje privlači isti, a ne suprotan pol; (3) one koje osećaju obe vrste privlačnosti; i (4) one koje ne osećaju nijednu vrstu privlačnosti. A ipak, uprkos tome, čak i oni koji priznaju da se moguće orijentacije prostiru širokim kontinuumom koji zahvata prve tri navedene kategorije, često ignorišu činjenicu da njihov kontinuum ne obuhvata i četvrtu.“

Takva interpretacija odaje crno-belo razumevanje privlačnosti. Za aseksualnu osobu, seksualna privlačnost ili sklonost je prema „nikom“. To nipošto nije isto kao još uvek nemati razvijenu seksualnu orijentaciju. Aseksualnost većini može izgledati kao prazna stranica koja čeka da bude ispunjena pa tako, čak i ako se aseksualna osoba nikad ne menja, za okolinu je njena nepostojeća orijentacija nerazlučiva od „još uvek ne“. Zamislite da na testu imate četiri ponuđena odgovora, od kojih je poslednji „D. Nijedan od ponuđenih odgovora“. U kontekstu pitanja, odgovor D ima vrlo specifično značenje – i ne može biti isti kao da nijedan od ponuđenih odgovora nije zaokružen, i tako uopšte nije odgovoreno na pitanje.

Zbog odbijanja da se prihvati i razume ta razlika okolina, iako aseksualna osoba jasno govori da nije iskusila seksualnu privlačnost, uvek može tvrditi da se to ipak može desiti. Ali aseksualna osoba, kao i svaka druga, može biti sigurna u ono ko je privlači – čak i ako je to niko. I tu se vide potpuno različita merila u odnosu na druge vidove seksualnosti: jer, na primer, osobe koje privlači samo jedan pol ili rod niko ne kvalifikuje time da „još uvek“ nisu biseksualne – taj različiti standard važi samo za aseksualne.

Kada osobu seksualno ne privlače drugi ili uopšte ne traga za seksom, postoji sklonost da je posmatraju kao još nerazvijenu heteroseksualnu osobu – baš kao da je biti strejt zadato, default stanje. Ali ne smemo smetnuti s uma da seksualna orijentacija nije određena time da li neko ima seks ili time sa kim ga ima. Orijentacija nije ponašanje – ni za aseksualne, niti bilo koje druge osobe. Ljudi koje seksualno privlače partneri suprotnog pola su i dalje heteroseksualni čak i ako još nisu imali seks sa osobom suprotnog pola. Niko ni ne pomišlja da bi heteroseksualne tinejdžere trebalo identifikovati kao aseksualne sve dok ne postanu heteroseksualni seksom sa osobom suprotnog pola. Uzdržavanje od seksa nije isto što i aseksualnost – ono što definiše orijentaciju osobe nije ponašanje, nego iskustvo privlačnosti prema nekom.

Većini je teško da razlikuje zašto „nisam zainteresovan“ nije isto što i „nisam zainteresovan još uvek“. Aseksualnost izražava zrelo stanje, ne prolaznu fazu ili prazno mesto koje čeka na „pravo“ sazrevanje. Aseksualan nije epitet koji se daje detetu pre no što dostigne seksualnu zrelost, već se odnosi na zrele ljude. Ipak, njima se često govori da će jednog dana ipak naći „pravu osobu“ sa kojom će razviti seksualna osećanja i vrednosti koje društvo pripisuje. Mnogo aseksualnih osoba to mora gotovo neprestano da sluša, zajedno sa predstavom o nezrelosti koju okolina ima o njima: „Ako nemaš interesovanja za seks, nemaš ni život odrasle osobe.“ Ali da li je većina ljudi koja ima seksualni život zrela? Zrelost je subjektivna stvar, i načini na koje se ona manifestuje su krajnje individualni. Aseksualne osobe obično sasvim lepo razvijaju zrele odrasle živote i odnose.

Aseksualne osobe ne dele iste karakteristike. Mnoge od njih vide druge ljude kao atraktivne, ali ne osećaju seksualnu potrebu za njima. Neke aseksualne osobe masturbiraju, ali to je u najvećem broju slučajeva čisto fizički, bez uključivanja fantazije – ako fantaziraju o osobi, nemaju stvarnu želju da budu sa njom. Aseksualne osobe se mogu zaljubiti u nekog, ali bez seksualne konotacije – ali zaljubljivanje je u opštem slučaju veoma retko. Neke aseksualne osobe vole grljenje i poljupce. Neke su romantične, ali ne i seksualne.

Dr Stephen Betchen navodi da je na osnovu kliničke prakse zaključio kako najveći broj aseksualnih osoba voli i želi „kontrolu“ – izbegavanje seksa sa nekim služi da se održi distanca i, zauzvrat, odbrani od ranjivosti koja dolazi sa bliskošću. Nalaženje partnera sa kojim bi mogli da „pregovaraju“ o stepenu kontrole je od ključnog značaja za postizanje dugoročnog odnosa.

Pri svemu ovome ne treba gubiti iz vida da aseksualna orijentacija nije odluka. Nečija seksualna orijentacija opisuje kako ta osoba doživljava privlačnost. Ona ne opisuje bilo kakvu odluku koju osoba donosi u izražavanju seksualnosti, i ne predstavlja nečiju nameru u pogledu seksa. Kao što heteroseksualna osoba ne „odlučuje“ kad će početi da je privlače partneri, aseksualna ne „odlučuje“ da joj niko nije seksualno privlačan ili vredan nastojanja da sa njim ima seks. To se jednostavno dešava.

Tekst u celini pročitajte u novembarskom broju magazina Esquire

Autor: Momir Iseni

Foto: Shutterstock

Najčitaniji tekstovi iz kategorije MAGAZIN

Još iz kategorije MAGAZIN