Nauka daje odgovor: Zašto lažemo?

Da se ne lažemo - svi lažemo. Različiti su samo povodi, namere i učinak laži, koji može biti štetan ili koristan po pojedinca ili zajednicu.

Da je Bibliju pisao kakav ozbiljan pravnik, svakako ne bi propustio da, uz Božju zapovest o grehu laganja, dopiše brojne izuzetke kada se laž može smatrati ne samo opravdanom, već i socijalno poželjnom.

Lažu i životinje, instinktivno, u samoodbrani.  Izvesna vrsta kameleona refleksno menja boju kada se nađe u opasnosti, prilagođavajući je okolini radi fizičke neupadljivosti. Postoje i žabe koje se “preteći” naduju kako bi zaplašile neprijatelja, dok neki majmuni u trenu odglume smrt da bi bili pošteđeni od napasnika koji, na njihovu sreću, ima želudačnu averziju prema nepokretnim obrocima, smatrajući ih leševima.

S druge strane, još uvek nema nikakvog suvislog objašnjenja za poslovicu “Laže kao pas”, niti zašto je baš čovekov najbolji prijatelj tako nepravedno oklevetan, budući da za pomenutu insinuaciju ne postoji nikakav valjan dokaz.

Uz reč “laž” ponajčešće lepimo prideve – gola, providna, masna, presna, podla, otrovna, ordinarna, beskrupulozna, bezočna i tome slično. Istovremeno, statistike pokazuju da najveći deo laži koje izgovorimo ipak spadaju u dobronamerne, takozvane bele laži, i imaju status društvenih konvencija kojima pribegavamo u želji da nekoga utešimo, ohrabrimo ili mu podignemo samopouzdanje.

Nebrojene su situacije u kojima odstupamo od istine, zaoblizimo je ili, iz empatičnih pobuda, prilagođavamo okolnostima. Ni najvećem istinoljupcu neće pasti na pamet da pored postelje teško obolelog pokazuje bezosećajnu iskrenost u pogledu šansi za njegovo ozdravljenje i oduzima mu volju da se bori za život.

Na kurtoazno pitanje “kako ste”, niko ne očekuje da odgovorimo pedantnim referisanjem o svom trenutnom fizičkom i psihičkom stanju.

Podrazumeva se i da đaka ili studenta nipošto nećemo destimulisati prognozirajući mu da će loše uraditi pismeni ili pasti na ispitu, čak i kada smo krajnje skeptični prema trudu koji je uložio u njegove pripreme.

Bez naročitih moralnih skrupula ili griže savesti ratosiljaćemo se dosadnog društva izmišljajući lažne izgovore, praviti se odsutni slušajući telefonski poziv preko “sekretarice” ako smo nečim zauzeti ili nismo raspoloženi za ćaskanje, srdačno se zahvaliti na poklonu koji nam se nimalo nije dopao, s osmehom čestitati veridbu partnerima za koje intimno mislimo da nisu najsrećniji spoj.

Priča o bebama koje donose rode klasičan je primer pedagoške laži kojoj pribegavamo u određenoj fazi dečjeg odrastanja kada ona nisu dovoljno zrela da razumeju proces rađanja.

I dečje bajke su svojevrsne laži protkane maštom, ali ih niko tako ne doživljava. Osim valjda onog junoše kome se, tokom gostovanja Branka Ćopića u njegovoj školi, dok je ovaj pričao o dečaku koji je leteo na zmajevim krilima, zapanjeno otelo:”Ala laže!!”.

Takođe, malo ko će poslovično nesigurnom i neiskusnom  tinejdžeru zameriti na “premaštovitosti” kada pokušava da sebi podigne rejting među drugarima izmišljajući spektakularne ljubavne dogodovštine. Sasvim drugi slučaj, krajnje moralno upitan, je kada zreo, odrastao muškarac, pokušava impresionirati damu izlazeći na sastanak s njom u luksuznom automobilu posuđenom od prijatelja. 

Ipak, koliko god imali načelno negativan stav prema laži, teško je i zamisliti u kakav bi nam se pakao život pretvorio kada bismo u svakom trenu govorili “istinu, samo istinu i ništa drugo osim istine”. Pa da, recimo, raspevanoj susetki priznamo da nema sluha ni da uhvati tonalitet pesmičuljka Ringe ringe raja, pretpostavljenom da mu je priručnik iz pravopisa potrebniji od vozila s rotacijom ili bračnom drugu da je neki njegov prethodnik bio obdareniji i veštiji partner u krevetu.

Neodoljivi Mark Tven se, na svoj način, veoma studiozno pozabavio ovom temom, posvećujući joj čitav esej “O propasti umetnosti laganja”. U njemu očinski poručuje da “štetna istina nema nikakve prednosti nad štetnom laži”, te daje i precizna uputstva kako treba lagati: “Mudro bismo postupili ako bismo sebe marljivo obučavali da lažemo promišljeno, razborito; da lažemo sa dobrim ciljem, a ne sa lošim; da lažemo drugima u korist, a ne u sopstvenu. Da lažemo osnažujuće, dobročiniteljski, skromno, ne svirepo, povređujuće, zlobno; da lažemo graciozno i dostojanstveno, ne kruto i trapavo; da lažemo čvrsto, iskreno, časno, uzdignute glave, a ne neodlučno, mučno, sa malodušnim držanjem, kao da se stidimo svog svetlog poziva”.  

Izbegavanje istine sasvim je razumljivo i kada njome štitimo svoju privatnost i bezbednost, odnosno u okolnostima u kojima bi naša iskrenost mogla biti zloupotrebljena, kao što je slučaj sa komunikacijom na internet društvenim mrežama. 

Drugi deo teksta pročitajte na sledećem linku

Autor: Svjetlana Rašić

Foto: Shutterstock

Najčitaniji tekstovi iz kategorije MAGAZIN

Još iz kategorije MAGAZIN