Tito i komunistički hedonizam

Možete da pričate šta hoćete o njemu, ali bravar je umeo da se zabavlja, i oblači!

Tekst je izašao u magazinu Esquire. Saznajte više o novom broju klikom na link ovde.

Najveći sin naših naroda i narodnosti bio je i najmoderniji muškarac epohe jednakosti i samoupravljanja. Do te mere da je hedonizam dečaka sa sutle postao mit neodvojiv od svih drugih priča o decenijama srećnog življenja  u zemlji koje više nema.

Mada sam rođen dok je najveći sin svih naroda i narodnosti i dalje sa suprugom Jovankom, makar formalno ili javno – medijski, živeo nadomak moje kuće, priznajem da nisam relevantan svedok njegovog vremena jer sam bio premali kada je plavi voz prolazio kroz predele, sad već bivše mi, domovine, skoro udavljene u suzama tugujući za njim. Umro je predsednik Tito! Da bi sve bilo u imperatorskom stilu kojim je živeo, ubrzo smo imali maksimu „I posle Tita – Tito”, što je bio svojevrstan socijalistički prevod rečenice: „Kralj je mrtav – živeo kralj!” 

Nakon njegove smrti, za koju niko nije verovao da je uopšte moguća, još neko vreme živelo se po toj maksimi, a onda smo prešli regionalno na sledeću, dugo rabljenu još za njegova života „Mi smo Titovi – Tito je naš!”, da bi se na kraju završilo, neuko primećujem, sveopštom konfuzijom oko Titovog porekla, njegove zvanične biografije i nezvaničnih opservacija, i na kraju toga čiji je on u stvari... Kako i dolikuje jednoj epskoj formi u kojoj su živeli Brozovi, sve je imalo i takav završetak.

Bez obzira na ideologije, podele i raskole, Tito je ostao brend sve ove godine. Ceo taj pokret koji se bavi brendiranjem Tita i njegove zaostavštine sjajno u svojoj knjizi „Titostalgija” analizira i Mitja Velikonja, bazirajući se na tome kako je Josip Broz bio i ostao lokalni superstar, pravdajući svoju teoriju pomenutom maksimom – „I posle Tita – Tito”. 

Kao što i gdin Velikonja postavlja retoričko pitanje, izbegavajući pritom tabloidizaciju Tita i njegovog života – „Kako to da i danas Titovo ime može da proda proizvod?”, potkrepljujući tu opservaciju brojnim proizvodima i uslugama koji i danas postoje, nastaju i prodaju se, i ja sebi mogu da postavim isto sa modnog aspekta. S obzirom na to da smo (pre)često, kao svedoci vremena u kome živimo, imali priliku da vidimo raznolike modne aluzije na temu stila Tita i Jovanke, imam cilj da uvidimo malo dublje kompletan slučaj. 

Po svetskim istoričarima Tito je, između ostalog, nazivan i „posednji Habzburg”, pre svega zbog političke težnje da razne narode i etničke grupe stavi pod jednu kapu, a vrlo je provoktivno postaviti slično pitanje vezano za estetsko i stilsko nasleđe koje je za sobom ostavio. Zbog toga se odmah setim Franca Jozefa i njegove plave carske uniforme, po kojoj je moja koleginica svojevremno znala da odredi kolorit svog džempera ili senke za oči objašnjavajući je kao „franc jozef plava” boja, što bi nas uvek nasmejalo. Setim se i Titove obožavane maršalske uniforme, doduše u beloj boji.

Za tu istu uniformu svom biografu Dedijeru jednom je, na njegovu konstataciju da možda prečesto nosi uniformu, odgovorio: „Kad bi ovo bila zemlja sa 16 miliona intelektualaca, vrlo rado bih se pojavljivao u civilnom odelu, ali valjda znaš koliko je kod seljaka razvijen kult uniforme.”

O uniformi upokojenog maršala imao sam priliku i privilegiju da slušam tokom služenja svog vojnog roka u Intendantskoj upravi Vojske Srbije i Crne Gore od izuzetnih ljudi i velikih profesionalaca, koji su radili na tome u ona zlatna vremena kada se o mnogo čemu, a posebno o uniformi vrhovnog komandanta veoma vodilo računa.

Zahvaljujući njima imao sam uvid u standard te uniforme i shvatio da je maršalska uniforma u kroju bila svojevrstan krojački manifest visoke mode! U elementima dekora prostudirana do sitnih detalja i u tkanini dovoljno plemenitoj da je mogla da stane rame uz rame sa onom od koje je mnogo pre njega biila izrađena uniforma cara Franca Jozefa lično.

S obzirom na to da je omiljeni odevni predmet maršala tako pažljivo izrađivan, bilo mi je apsolutno jasno da se radilo ne samo o tome da su ljudi koji su je izrađivali bili profesionalni, već i da je i sam Josip Broz i te kako vodio računa o detaljima... A detalji, kako kaže jedna modna izreka, čine stil. 

Kada ne bi nosio maršalsku uniformu, predsednik je i te kako voleo da se oblači i vodi računa o detaljima, govore izvori, čak i mnogo pre nego što je postao doživotni predsednik. Postoje zabeležena sećanja njegove druge spruge Herte Has kako je između dva rata izgledao kao gospodin u luksuznim odelima i cipelama, sa prepoznatljivom cigarom u ustima.

Ipak, gđa Has je odmah u istoj izjavi i pojasnila da je, bez obzira na to što je pomislila da Tito troši proleterske pare na doterivanje, ipak na kraju shvatila da je on na sebi imao jeftine i dostupne stvari, ali držanje gospodina. Kako god bilo, gospodsko držanje mu nije nedostajalo, s tim što je u potonjem vremenu doživotnog predsednika nepogrešivo birao najplemenitije i najekskluzivnije komade odeće i detalja... 

Jedan od „detalja” koji je ostao u sećanju onih koji su imali prilike da ga vide uživo ili onih, u to vreme, manje srećnih, koji su ga gledali na fotografijama, jeste i prsten od belog zlata sa dijamantom, za koji se tvrdi da je vredeo 250.000 američkih dolara. Mit ili istina, ostaje da se proveri, no svakako stoji da je prsten uvek bio sjajno uparen sa satovima koje je brižljivo birao, i to od omiljenih proizvođača „Patek Phillipe” i „Rolex”. 

Kuća „Brioni”, osnovana u Rimu 1945, i danas je ostala poznata kao jedna od najprestižnijih kuća po izboru tkanina i krojeva, te ostala sinonim za luksuz kojem nisu odoleli ni svetski državnici kao: Medvedev, Džorž Buš, Kofi Anan, Mandela, a ni mnogi drugi. Ostaje samo pitanje u vazduhu – kako li je predsednik baš u njima prepoznao svoju estetiku... Možda zato što se zovu po njegovim omiljenim ostrvima? Pa i nisam baš siguran.

Bilo kako bilo, za maršala su po meri rađeni kaputi od peruanske vune ili su se u jednoj od 5.000 tkanina koje se nalaze u paleti izrađivali odelo, košulja ili pak kašmirski laki džemper, za prilike kada zahladni na Brionima. Kod obuće je, kažu, bio odan istoj zemlji kao i Jovanka, ali za razliku od papa, koji su odani „Pradi”, Tito je voleo cipele „Arfango” iz Firence. Ipak, pored rukom rađenih „Made in Italy” cipela nisu izostale ni one brendova poput „Church” i „John Lobb” iz Ujedinjenog Kraljevstva, za razne prilike. 

Ostao je upamćen po još jednom specifičnom stajlingu, koji su neki potonji političari devedesetih godina voleli da prate pretendujući da, ako ništa drugo, a ono stilom „zaliče” na doživotnog predsednika. Bila su to letnja odela kratkih rukava. Taj svojevrsni safari imidž čuvao je za časove odmora i neformalne trenutke ili laku konverzaciju sa Elizabet Tejlor u jednoj od poseta Brionima između obaveza njenog supruga Bartona u epskom megablokbasteru „Bitka na Sutjesci”. Sa velikom elegancijom i stilom nosio je i maramicu u džepu sakoa u raznim prilikama.

Uvek pažljivo ispeglana i postavljena kao pod libelu stajala je u sakoima tokom poseta državama ili gradovima sa njegovim i bez njegovog imena u prefiksu. Kada ne bi nosio maršalsku šapku izvezenu zlatovezom, i to srmom, na glavi bi se našao poneki „Borsalino” model, a neretko i šešir „Begej”, iz jedne firme socijalističke Jugoslavije koja je nestala u vihoru privatizacija... Šta li bi na to rekao pokojni maršal?!

Nikita Hruščov nazvao je Tita jednom prilikom poslednjim socijalističkim carem, možda prepoznajući njegovu vladarsku atmosferu i estetiku koji dotični nije imao, pogotovo uzme li se u obzir da je olako izuvao cipele čak i u Ujedinjenim nacijama. Car ili doživotni predsednik svoju poslednju ulogu „odigrao je” maja 1980. kada se na njegovoj sahrani pojavilo dovoljno državnika, kraljeva i careva da potvrdi ovu opasku. 

Hiljade fotografija oficijelnih fotografa životnog stila Brozovih impresivno govore o tome kako su  živeli i koliko vodili računa o tome šta odevaju i za koju priliku. Jovanka je na tim fotografijama ostala upamćena po jednostavnom, definisanom i elegantnom stilu u formi i kroju kojima je ostala verna sve do kraja života.

Decentni ali luksuzni nakit bio je takođe deo heraldike koji se po potrebi ili u zavisnosti od povoda menjao. Sve formalne i neformalne prilike sa pudlicama ili bez njih, iz kompleksa u Užičkoj ili sa omiljenih Briona, neretko su upoređivane sa Kenedijevima u to vreme jer nije bilo uputno upoređivati ih sa Habzburzima! Brozovi su, inspirisani ili ne američkim predsedničkim parom, i te kako vodili računa o kolektivnoj svesti i ostali upamćeni kao vizuelno usklađeni i estetski tačni i precizni. 

O imidžu Jovanke Broz brinuo se, između ostalih, modni atelje Klare Rotšild u Budimpešti, koji je slovio za najluksuzniji salon visoke mode u istočnoj Evropi tog vremena. Gđu Rotšild je komunistička Mađarska smatrala nacionalnim dobrom, pa je zarad toga nije stavljala u kontekst perestrojke, već u najveću moguću državnu ekskluzivu.

Tito, kao ljubitelj lepog, izuzetno je cenio gđu Rotšild, pa joj je jednom, čuvši da je uginula njena pudla Vog, poslao čak dve iz svog „jata”, ispraćene uz nebrojene orhideje, zahvalivši joj se na taj način na brizi o Jovankinom odevanju. Iz garderobera Brozovih nije bila isključena ni Žuži Jelinek (rođena kao Suzana Ferber u Budimpešti), hrvatska dizajnerka zanimljive životne priče, o kojoj je bio zainteresovan da snimi film Stiven Spilberg. Gđa Julinek nije oduvek bila miljenica Brozovih.

Za razliku od materijalnog dokaza da je Salvatore Feragamo pravio cipele po meri za Jovanku, jer postoji kalup koji se čuva u „Ferragam-u” koji nosi njeno ime, za „Dior” je ostao mit da postoji lutka sa njenim merama po kojoj se šilo na Aveniji Foš u Parizu. Kao student, imao sam priliku da posetim čuveno sedište „Dior-a” u pomenutoj aveniji, ali ne i da vidim predmetnu lutku, te otuda ne mogu da posvedočim da postoji, nažalost... 

Učinivši ovaj letimičan i retorički osvrt na ono što je stilski ostalo za njima, čini se da smo iz modnog i stilskog nivoa ostali naslednici uskraćeni za jednu veliku postavku etikecije i socijalističkog glamura koji je samo ideologijom mogao biti nazvan po toj političkoj opciji.  

Autor: Igor Todorović
Foto: Profimedia

Najčitaniji tekstovi iz kategorije MAGAZIN

Još iz kategorije MAGAZIN