Žrtvovao je sve da bi živeo svoj san i uspeo je

Nekoliko dečaka se zabavlja vozeći skejtbord. Jedan od njih snima svog prijatelja. Snimak po snimak svedoči kako dečak uporno pokušava da prvi put izvede novi elemenat u kome, naskočivši na horizontalnu šipku metalne ograde, dnom skejta klizi duž nje da bi se, nakon što dospe do kraja, akrobatskim elementom odvojio od nje (i skejtborda, koji u tim trenucima samostalno leti kroz vazduh), potom ponovo u letu uhvatio skejt i sa njim se dočekao na noge, nastavljajući kretanje napred. Kadar za bolnim kadrom, vidimo neuspeh za neuspehom, pad za neugodnim padom. Isti ugao kamere, isto rastojanje – isti dan. Ista postojanost nastojanja da se uspe. Sve do jednog trenutka kad sve zaista klizne na svoje mesto i dečak uspeva. Gotovo je potresno, doslovno elektrišuće, videti tako mladu osobu koja, uspevši u naumu nakon niza bezuspešnih pokušaja, klizi na skejtbordu sa uspravno podignutom rukom istinskog osvajača i pobednika. Jer, u njegovom umu, novi element sasvim sigurno nije bio jedino što je osvojeno. Razmislite: da li je to um sve tipičnijeg smorenog, dozlaboga ispraznog tinejdžera koji uprkos okruženju neuporedivo blagorodnijem od onog u kom je odrastao ovaj budući as, ne nalazi snagu ni da sopstveni siromašni jezik oslobodi neprestanih poštapalica i proširi vokabular na više od nekoliko stotina loše akcentovanih reči?

Daniel Danny Way je svoje prvo takmičenje u skejtu osvojio sa jedanaest godina, a već sa četrnaest postao profesionalac. U sedamnaestoj je prvi put proglašen za svetskog skejtera godine. Sa 23 postao je prvi koji je doskočio na skejtersku rampu iz helikoptera. U 31. je skejtom preskočio – Kineski zid. Postavljao je i iznova obarao rekorde u skokovima, kao i njihovim visinama iznad rampe, osvojio mnoštvo medalja na X Igrama i prvi put izveo nekoliko izuzetno zahtevnih – i životno opasnih – elemenata koji dotad nikom nisu ni pali na pamet. Po rečima legendarnog Tonnyja Hawka, Way je najbolji profesionalni skejter svih vremena. Ono što ga, međutim, čini izuzetnim nisu samo ostvareni rezultati i neprestano pomeranje granica mogućeg, već je impresivna i njegova sposobnost da iskustva veoma teškog detinjstva kanališe, a njihove ograničavajuće faktore iskoristi kao gorivo za nezajažljivu želju za usavršavanjem kojoj, kao što ćete videti, nema kraja. Ako ste pročitali članak o Alexu Honnoldu iz prošlog broja Esquirea – Danny Way je u mnogo čemu njegov istinski brat blizanac.

Wayevi roditelji su se, kao tipični hipici, upoznali na putovanju, vozeći se klasičnim folksvagenovim kombijem duž obale Pacifika. Danny je rođen na kraju te trase, u Portlandu. Kad je imao samo osam meseci, otac mu je smešten u zatvor jer bivšoj supruzi nije platio 50 dolara alimentacije, posle devet dana pronađen je obešen u ćeliji. Dannyjeva majka postala je metadonski i kokainski zavisnik. Izuzetno promiskuitetna, iz godine u godinu dovodila je nebrojene muškarce, često i nasilne, koji su ostajali da borave u njegovom domu. Nestajala bi na po čitave dane, ostavljajući dečaka samog. Kako je kasnije izjavila: - Danny je odrastao nikad ne znajući šta će zateći kad se vrati kući.

Nakon nekoliko godina, majka se ponovo udala. Danny se vezao za očuha, koji mu je napravio prvi skejtbord. Ali i taj brak se srušio, dečak je izgubio i drugu očinsku figuru, i sve se vratilo na staro, egzistenciju na samom dnu.

Prema tipičnom, preovlađujućem i podrazumevanom mišljenju, šta bi to moglo da znači za dečaka u odrastanju koji još nije ni tinejdžer? U kom pravcu bi ga najverovatnije usmerio takav svakodnevni žrvanj koji, nakon što samelje svaku iluziju, nastavlja da melje i njihove krhotine? Šta god bio vaš odgovor, onaj koji je dao Danny Way je različit. I nesumnjivo ispravan, jer ga je odveo pravo do dostignuća kojima niko nije uspeo da se primakne.

Drugi deo teksta pročitajte na sledećem linku

Autor: Momir Iseni

Foto: Profimedia, Instagram