Da li i vas praznici uvek nateraju da razmišljate o ovome?

Razgovarali smo dugo te večeri i sve je zaista ličilo na one filmske prve sastanke koji su jednostavno osuđeni na uspeh. Fransoaz Sagan je bila u pravu kada je govorila da je svakom svom muškarcu dozvoljavala da pogleda, ali ne i da nasmeje drugu ženu. Smeh sadrži mnogo toga, ne postoji rečitije i jasnije sporazumevanje od smeha kada je spontan i neisfoliran. Meni bliski ljudi bi odmah rekli da je sasvim nepotrebno da i jedno obično upoznavanje zatrpavam literarnim asocijacijama, ali kao i u svemu ostalom, nisam mogao da im uteknem. A trebalo bi da razmišljam o scenariju za sledeći susret, verujem da je o tome razmišljala i žena preko puta mene, tridesettrogodišnja menadžerka u uspešnoj inostranoj banci. Stvari kojima bi vremenom trebalo da ovladavamo i da ih obavljamo sa lakoćom, paradoksalno, kako smo stariji, postaju sve teže.

Muškarci se iz neobjašnjivih razloga vraćaju tinejdžerskom taktiziranju dok su žene potpuno posvećene procenama i kalkuisanju. Ne, ne mislim na širinu leđa muškarca koji im se udvara, njegov društveni status ili boju očiju. Naprotiv, vođene ritmom svog poslovnog rasporeda koji polako ali sasvim izvesno postaje i životni, razmišljaju o uštedi vremena i vrednosti eventualnog pokušaja. Gonjene savremenim standardima, ne žele da se razbacuju vremenom, troše na neobećavajuće prilike, očekuju nešto tamo gde već prvi signali izneveravaju. Razgovarajući sa bliskom prijateljicom,uspešnom ženom u kasnim tridesetim, kojoj je potraga za pravim muškarcem, budući da su se oba pola odavno rastala od utopijske etikete „idealno“, spadala u redovne nedeljne aktivnosti, konačno sam došao do nekih konačnih rešenja.

Zbog čega smo sami za praznike ili, preciznije, odakle toliko samoće u životima kvalitetnih ljudi koji bi je rado zamenili vezom ili brakom? Odgovor je u standardima i pritiscima, u parametrima koje smo usvojili nehotice i pustili ih da idu ispred nas. Naime, prijateljica mi je rekla da susrete sa muškarcima doslovno „uklapa“ između radnih sastanaka, časova joge, holističkih tretmana, fitnesa, viđanja sa prijateljicama. Život je, zaista, toliko krcat, na prvi pogled on buja od sadržaja, da bi viđanje sa muškarcem ukoliko je ono već markirano kao potraga za nečim dugotrajnim i kako se to obično – kaže ozbiljnim, zahtevala dodatno vreme. Kada je već tako, najvažnije je da on, taj izabrani, bude tog vremena vredan.

Savremeni sastanci, poput ovog, na kojem sam zaista sreo duhovitu i interesantnu ženu, blago su modifikovali svoju ulogu. Stil života je to učinio za nas. Budući da su postali neka vrsta prve i finalne prezentacije, bez prilike za popravni ili nekakav probni korak dalje, otuda toliko napetosti u glavama onih koji se kuckaju kristalnim čašama.

Nisam uspeo ponovo da se sretnem sa lepoticom koju sam iz minuta u minut uspevao da nasmejem, iako mi to nije bila namera. Bilo je nekog dopisivanja, razmene email-ova, potencijalnih dogovora, ali danas kada je već sasvim jasno da ću ove godine praznike provesti bez njenog drušva, imam utisak da ju je progutao prenaporni raspored. Ili sam možda procenjen kao šaljivdžija, a oni nikada nisu dovoljno ozbiljni, zar ne?

Tekst: Milan Nikolić

Foto: Shutterstock