Proverite da li ste pripadnik MIKRO generacije?

Prvi mobilni telefon dobio sam na dugoj godini studija. Držao sam ga na dnu ranca, ugašenog kad god sam boravio na fakultetu. Važno je da objasnim zbog čega. Bilo je to samo finale devedesetih, decenije koja će zauvek, izmedju svih loših asocijacija, biti umpaćena i po tektonskim poremećajima na skali vrednosti u jednom uveliko sluđenom društvu.

Sve ono što je u ostatku sveta bilo viđeno kao dostignuće ili kvalitet, u ovoj sredini završavalo je u pogrešnim rukama i posmtrano kao blam, kao pripadnost ili bar inkliniranje ka načinu života, estetici, pa i etici nove klase. Prvo pejdžeri, kasnije mobilni telefoni, sličnu sudbinu doživele su skupe ženske torbe glasovitih brendova, brzi automobili, sve što je cenom zasluživalo etiketu statusnog simbola. Na Filološkom fakultetu u Beogradu zvonjava mobilnih telefona tada je još bila nezamisliva, kao antipod nazorima onih koji su se na tom mestu školovali. To sam znači da sam u dvadeset prvoj posedovao spravu bez koje je savremeni život nezamisliv a u prethodne dve decenije mog života ništa nije bilo digitalno. Lepotu tih uspomena, posebno onih koje se odnose na osamdesete, udvostručuje upravo taj analogni okvir koji nam je svima bio zajednički. Prvi kasetofon dvokasetaš bio je senzacija svoje vrste, vokmen sa i danas prepoznatljivim narandžastim sundjerima na slušalicama, video rekorder i članstvo u svim video klubovima u kvartu, foto aparati i filmovi od dvadeset četiri odnosno tridesetšest snimaka, pred sam početak devedesetih računar Commodore 64, u većini slučajeva povezan sa TV ekranom, kasnije Amiga 500, kasete sa video igricama i džojstik - moćna sprava koja je oduševljavala prvo dizajnom pa onda efikasnošću.

Daleko od bilo kakve idealizacije prošlog kao i veličanja elektronskog siromaštva u korist prirodne znatiželje i spontane dečje igre, još dalje od patetičnog uzdisanja za išćezlim i nemoćnog vrtenja glavom nad novim naraštajima koji “tu lepotu nikada neće osetiti”, činjenica je da postoji jedna generacija koja je ni tamo ni ovamo, ni na nebu ni na zemlji, ni analogna ni digitalna. Stručnjaci je nazivaju micro generacijom budući da obuhvata samo rođene izmedju 1977.i 1983.godine. Suviše stari da bi pripadali milenialsima od kojih ih prvenstveno odvaja iskustvo analognosti, dovoljno mladi da se u snađu ( i pronađu) u modernom digitalnom življenju.

Najslikovitije rečno, to su ljudi koji znaju šta znači poslednji snimak u Canon fotoaparatu koji treba potrošiti pametno, na nešto što zavređuje da bude snimnjeno ali i ljudi koji su svesni da ih samo trajanje baterije na mobilnom telefonu može ograničiti u količini slikanih kadrova pejzaža koji ih je svojom lepotom zatekao na godišnjem odmoru ili na putu do posla. Njima je jasno kako je svet izgledao pre selfija i posle njih. I, ukoliko su zainteresovani da se time bave, moćiće i da govore o razlikama izmedju te dve epohe u smislu prioriteta, samoperscepcije, odnosa prema sebi i drugima.

Mikro generacija je spona izmedju ta dva sveta. Sveta u kojem je tehnologija imala umerenu ulogu i sveta koji se temelji isključivo na tehnologiji. Njihova posebnost je u dvostrukom iskustvu koje je autentično, unikatno. Sopstvenim razumevanjem tehnologije i poverenjem u doba koje dolazi, rođeni krajem sedamdsetih odnosno početkom osamdesetih ulili su ogromno samopouzdanje milenialsima kreirajući siguran i prijateljski ambijent za njih baš kao što su sopstvenom energijom I slobodoumnošću rušili barijere u hladnoratovskim godinama gvozdenih podela.

Unikatnost iskustva je zapravo to što nas, u velikom finalu ponovo progovaram u prvom licu kao neko ko pripada micro zajednici, spasava od generalizacija, definitvnih opredeljivanja i posmatranja vremena samo kroz crnu ili belu optiku. Prezir prema novom je najlakša pozicija. I nema generacije koja ga može izbeći. Uvek su postojali oni koji su živeli pre i kojima su olakšice novog ličile na obezduhovljenje, na duhovno i etičko siromašenje. Generacija koja je na mnogo načina izgradila most izmedju vremenski i ideloški udaljenih, svesna je da u digitalnoj oskudici nije sve lepo, bajkovito I romantično kao što ni u digitalnom izobilju postoji nešto osim efikasnosti, narcisoidnosti i praznine.

Autor: Milan Nikolić

Foto: Shuttestock