55 godina od ubistva Kenedija: Ovo su najluđe teorije zavere

POGLEDAJ GALERIJU5 slika

U trenutku pogibije Džon Ficdžerald Kenedi imao je 46 godina. Sahranjen je na groblju Arlington u Virdžiniji, u prisustvu predstavnika oko 90 država, uključujući i SSSR.

Od tog dana ne prestaju nagađanja ko stoji iza atentata. A „sumnjivaca“ ima dovoljno za sve ukuse ljubitelja detektivskog štiva.

Zvanična istraga imenovala je Lija Harvija Osvalda kao jedinog atentatora, navodeći da je snajper iz kojeg je pucano nabavio preko poštanske pošiljke pod lažnim imenom, te da mu je test parafinske rukavice bio pozitivan.

Osvalda je dva dana po atentatu, dok je premeštan iz jednog zatvora u drugi, pred brojnim kamerama ubio Džek Rubi, poljski imigrant, navodno iz želje da kazni ubicu predsednika kojeg je bezmerno voleo.

Pre nego što je likvidator ubice skončao u zatvoru od raka pluća, zabeležen je indikativno veliki broj ubistava i samoubistava osoba koje su s njim bile u kontaktu nakon atentata. Među njima su njegov advokat, dve novinarke, urednik lista „Life“ koji se bavio detaljima atentata, jedan privatni istražitelj, kao i fotograf autopsije predsednikovog tela.

Za predsednikovu udovicu, prema pisanju „Daily mail-a“, glavni organizator ubistva njenog supruga bio je tadašnji potpredsednik SAD Lindon Džonson, te grupa teksaških naftaških tajkuna. I bivši savetnik Ričarda Niksona Rodžer Stoun protkao je istim mišljenjem svoju knjigu „Čovek koji je ubio Kenedija“. U prilog tome pominje „neobičan“ sastav Vorenove komisije za istragu o atentatu, formirane od strane predsednika-naslednika Lindona Džonsona, u kojoj su se nalazila i lica koja nisu bila u dobrim odnosima s poginulim predsednikom. Takođe tvrdi da je Džonson poznavao Rubija i da ga je svojevremeno lično preporučio administraciji republikanskog kongresmena Niksona.

Za Lindona Džonsona najveći sumnjivac je bio Fidel Kastro, koga je optuživao da je atentatom želeo da se osveti Kenediju za invaziju u Zalivu svinja. Te insinuacije lako pobija činjenica da Osvaldu nije odobrena kubanska viza koju je zatražio u Meksiko Sitiju, kao i da je neposredno uoči atentata utanačen dogovor o sastanku američkog zvaničnika s Fidelom Kastrom u cilju normalizacije odnosa između dve zemlje.

Za publicistu Džejmsa Restona, čija je knjiga od oko 6oo strana izašla ovih dana, Kenedi je slučajna žrtva, odnosno Osvald je nameravao da ubije Džona Konelija, guvernera Teksasa, koji je sedeo na prednjem sedištu. Ovaj mu se, navodno, zamerio što ga nije udostojio odgovora u vezi s molbom da mu administracija preispita slučaj „nepravednog“ otpuštanja iz vojne službe, zbog čega je izgubio brojne beneficije, a među njima i pravo na nošenje oružja, što je smatrao uvredom za slobodnog građanina Amerike. Isto je u istrazi potvrdila i Osvaldova supruga, kao i nekoliko ruskih imigranata, njihovih prijatelja.

Kao razlog zašto komisija nije uvažila pomenuta svedočenja Reston navodi strah da bi javnost teško podnela činjenicu da joj je omiljeni predsednik stradao kao puka kolateralna žrtva.

Autor Džejms Daglas smatra da je Kenedi stradao zbog svoje pacifističke politike, koja je bila u suprotnosti s interesima vojno-industrijskog lobija, te da Li Harvi Osvald nije bio jedini atentator.

Bivši britanski diplomata Robert Holms u svojoj knjizi „Špijun kao nijedan drugi“ pominje sumnjive kontakte Osvalda izvesnim KGB činovnicima, posmatrajući to u kontekstu njegovog prethodnog trogodišnjeg boravka u SSSR-u i tipujući na sovjetsku bezbednosnu službu kao idejnog tvorca zavere protiv američkog predsednika.

Među komičnije teorije o atentatu spada ona australijskog veterana policije, po kojoj je fatalni metak slučajno ispaljen od strane Džordža Hikija, bezbednjaka iz predsednikove pratnje, koji je, čuvši prvi hitac, samo potegao pištolj, ali je ovaj usled naglog kočenja konvoja vozila nekontrolisano opalio, pogodivši predsednika u glavu. Još zabavnije je bilo objašnjenje zašto je Hikiju ruka tako lako otkazala poslušnost, a ono glasi – bio je mamuran jer je prethodnu noć proveo u pijančenju s drugarima. To je, navodno, zataškano da služba ne bi bila osramoćena.

Među maštovitije tragaoce za istinom o atentatu spada i izvesna Laura Najt, koja u svojoj knjizi tvrdi da su Osvald i Rubi bili žrtve ispiranja mozga od strane neizbežnih masona, sa čim se saglasio i bivši američki obaveštajac Džon Kolman, naširoko opisujući ustrojstvo supertajnog „Komiteta 300“, koji je, navodno, najmoćnija planetarna sila. Tezu o masonima razrađivao je i ruski autor Dmitri Sedov, dovodeći je u vezu s Kenedijevim kategoričkim odbijanjem da bivšem izraelskom premijeru Davidu Ben-Gurionu dopusti proizvodnju nuklearnog naoružanja.

Vrhunac zavereničkih teorija dostignut je spekulacijama da je tragično preminuli predsednik napravio kardinalnu grešku kada je od Cije zatražio kompletan uvid u tajni dosije o vanzemaljcima.

Ni domaće snage nisu zaostajale sa promišljanjem okolnosti tragičnog događaja za koji se s razlogom smatra da je promenio tok svetske istorije.

Da je predsednik Kenedi kritičnog dana imao katastrofalno loš astrološki aspekt, podrazumevalo se i bez zvanične analize natalne karte stručnjaka za zvezde. Ipak, mnogo više „lajkova“ pobrali su oni koji su detektovali brojne podudarnosti u sudbinama predsednika Kenedija i njegovog davnašnjeg prethodnika Linkolna. U „nalazu“ se, između ostalog, tvrdi sledeće: Linkolnov sekretar se prezivao Kenedi, a Kenedijev Linkoln; obojicu su nasledili južnjaci s prezimenom Džonson; Linkoln je ubijen u pozorištu „Ford“, a Kenedi u automobilu „linkoln“ produkcije „Ford“ itd.

Drugi deo teksta pročitajte na sledećem linku

Izvor: Esquire 

Foto: Profimedia

Najčitaniji tekstovi iz kategorije POLITIKA

Još iz kategorije POLITIKA