Život jednog Trampa

Pitanje iz publike: - Kako ćete povratiti američki san?

Tramp: + Vidi, možemo da povratimo američki san, to vam ja kažem. Vratićemo ga, okej? Razumem ja šta kažeš i čuo sam to od tako mnogo ljudi. Da li je američki san mrtav? Postavljaju mi pitanje: Da li je američki san mrtav? Američki san je u nevolji, to mogu da ti kažem, okej. U nevolji je, ali povratićemo ga i odradićemo prave poslove. Šta kažeš na to, gospodine sa prelepim crvenim kačketom? Ustanite. Kakav kačket!

Ovakva vrsta neodgovora je reprezentativni primer Trampove politike. Sve se sastoji od velike doze pujdanja sebe i američkog naroda. Narcisoidnost i plitke izjave. - Vratiti USA na pravi put. Koji? Nebitno, sledeće pitanje. Učiniti Sjedinjene Države ponovo jakim (doduše, ovo je krilatica svakog kandidata još od Buša, a verovatno i ranije). Kako? Pa neki poslovi se pominju. Koji poslovi? Brinućemo se o tome sutra. Sad je važniji ovaj ISIS. Kako da to rešimo? Bombardovanje. Iran? Bombardovanje. Rusija i Kina?

(Tu, srećom, ne pominje bombardovanje, ali započne desetominutnu tiradu o nekadašnjoj američkoj snazi.) - Bila je jaka, a sad nam se smeju. Kako to rešiti? Tako što ćemo je vratiti na pravi put i tako u krug...

Kad je Tramp najavio svoju kandidaturu za GOP (Grand Old Party, kako republikanci vole sebe da zovu) pozdravljen je porugama i ismevanjem. Svi od salonskih političara (i republikanskih i demokratskih) i univerzitetske inteligencije do komičara na večernjem programu silno su se zabavili tom temom. Republikanski klovn se ponovo kandiduje. Verovatno opet promoviše neku svoju emisiju. Najavljivali su kratku kampanju, debate pune tvitabilnih citata i zabavu za celu naciju. U nekom trenutku će se povesti priča o njegovom višestrukom bankrotstvu, Muslimanima ili imigrantima i saplešće se o sopstvenu jezičinu. Onda pravi izbori mogu da se nastave među ozbiljnim kandidatima.

S tim što su ozbiljna pitanja već odavno postavljena i ozbiljni kandidati su debelo zakazali. Barem kad je reč o osvrtu na Trampove odgovore. A odgovori su bili u duhu bombardovanja Irana i Sirije. Imigranti? Postavićemo zid na granici sa Meksikom. Biće ogroman! A sirijski imigranti tj. izbeglice? Oni su moguća ISIS-ova peta kolona u srcu Evrope.

Kako je to uticalo na njegov rejting? Tramp trenutno vodi. Kvalitet odgovora nije igrao ulogu koliko njegov bravado i samouverenost. Osvrnuvši se na neke komentare koje je uputio ženama, samo bi slegnuo ramenima i otpisao to na konto svoje plahovite naravi. Šta je bilo, bilo je. Idemo dalje. Nema servilnog izvinjavanja kojeg smo se mi, a kamoli Amerikanci nagledali na televiziji i praznih izjava iza kojih nema trunke iskrenosti. Jer, ako ništa drugo, za Trampa se može reći da stvarno stoji iza onoga što kaže (bar ono što nije čista provokacija). To što će možda već sutra promeniti priču ne utiče na njegovu popularnost.

Tramp je oduvek bio neka vrsta kurioziteta među glasačima. On je bio taj koji je znao kako da izigra sistem. Čovek koji je i pored više bankrota i dalje milijarder. Uspešan biznismen koji je uspeo da upropasti kazino (iliti fabriku para). GOP kandidat koji bi dao nekoliko nečuvenih izjava tokom debate zbog kojih bi se nekoliko nedelja vrteo na vestima i društvenim mrežama. Potom bi ispao iz trke, izdao knjigu i potpisao multimilionski ugovor za rijaliti sa NBC-jem.

Ne kažem da je sada situacija preterano drugačija. Malo ko može da tvrdi da zna sa sigurnošću šta se mota u njegovoj glavi. Ipak, vodeći je kandidat za republikance. Zasad. I nesumnjivo je popularan. Tu popularnost duguje donekle i osveženju koje za birače predstavlja političar koji kaže ono što misli, šta god to bilo, i što to kaže bez mnogo uvijanja. Time puca direktno u autoritarnost politički korektnog govora koji vlada američkim medijima i političkim diskursom. Rečnik medija i političara okreće naglavačke. U igru ulazi i doza populističkog inata na koji i Amerikanci nisu imuni.

Ukratko, kaže šta misli, ne osvrće se na prošlost i preterano se ne izvinjava. Da je ostalo na tome, ne bi se pomerio dalje od prve debate; nepristojnih politikanata ne manjka u američkoj političkoj sferi. Stvar je u tome što je Tramp svojim netaktičnim pristupom obezbedio sebi bazu među ljudima kojima je dosta trenutnih političara. On imponuje ljudima kojima je muka jedne te iste priče, prežvakane na 101 način, i govori frustracijama običnog čoveka onime što vide na mejnstrim medijima.

Time je Tramp deo svojevrsne kontrakulture koja obitava na netu i odbacuje velike publikacije. Smatraju da veliki mediji ne prikazuju kompletnu sliku njihove svakodnevice, pre svega zbog svojih ograničenja, ali i ideološke pristrasnosti. To Donalda ne sprečava da koristi te medije kad god mu se pruži prilika.

Niko od političara ne razume muku običnog čoveka kao ja. Koliko god to glupo zvučalo, da  konzervativni američki milijarder govori u ime običnog čoveka, Trampova baza je upravo među tim ljudima. Ako ništa drugo, to je jasna ocena američkog političkog sistema, bar kad je o visokoj politici reč - opšte nepoverenje, apatija i političari koji su apriori neiskreni i korumpirani.

Ako kojim slučajem padne sa vodeće pozicije u predizborima, Tramp je obećao da će se povući te možemo zaključiti da je dosadašnji nenadani uspeh većim delom ono što ga gura napred. Onda će možda pokrenuti novu emisiju na NBC-ju. Ipak, fobija i paranoja oko njegovog mandata su uvek prenaglašene od svakodnevnih predviđanja apokalipse po internet portalima do satirične epizode South Parka. Pola onoga što kaže ne misli, a drugu polovinu ne bi mogao da implementira zbog federalnih zakona, kao i osnovnih zakona fizike, pretpostavljam. Kao i svi predsednici pre njega, suočio bi se sa neprijateljskom sredinom i ograničenjima koja ta pozicija nosi sa sobom (setimo se samo Obaminih obećanja).

Ono što možemo da zaključimo iz njegovog uspeha je da je svima dosta političara. Dojadili su im do te mere da je dobar deo glasača pobegao u tabor bogatog, belog, konzervativnog magnata koji živi u penthausu na vrhu zgrade koja nosi njegovo ime. Čoveka koji ima toliko para da je svetlosnim godinama udaljen od muka i realnosti običnog čoveka i ne postoji način da se poistoveti s njim, ali je bez obzira na sve to i dalje bolja opcija od trenutnih političara. I pored one užasne frizure...

Autor: Danilo Obradović

Foto: Profimedia

Najčitaniji tekstovi iz kategorije POLITIKA

Još iz kategorije POLITIKA