Kratka istorija sexy shopa

Seks je odavno oslobođen svih tabua, ali ulazak u radnje specijalizovane da unaprede, razigraju i dopune erotsku igru partnera kod mnogih i dalje alarmira odavno zaboravljeni osećaj stida

Stavio sam tamne naočare, zviznuo tri vinjaka u kafiću nedaleko od radnje, a po ulasku u nju otišao pravo ka polici na kojoj je stajalo to što mi treba, ne gledajući ni levo ni desno. Uzeo sam falusoidni oblik za zabavu, otišao do kase, platio ga, trudeći se da mi se pogled ne sretne sa pogledom prodavačice, te izašao napolje, ponosan na svoju hrabrost, ovako je Dejan, 30-godišnji intelektualac iz Beograda, pre nekoliko godina opisao svoj prvi odlazak u erotic shop kako bi svojoj devojci kupio zanimljivu igračku u obliku banane koja se skidanjem kore pretvori u najbolji deo mene kako je uz poklon napisao u posveti. Danas on i dalje ima isti osećaj stida zbog kupovine u sexy shopu, samo ga to više ne sprečava u želji da svoju devojku (ili sebe) obraduje zanimljivim poklonima. Dejan, kao i veliki broj njemu sličnih, ovakve stvari danas kupuju online, diskretno i dobro upakovane tako da ni radnik kurirske službe koja mu to dostavlja nema pojma šta zapravo donosi.

Opisana situacija i gomila sličnih, koje je svako od nas barem nekada čuo, ili doživeo, sada kada smo relativno duboko
zagazili u XXI vek i eru potpunih seksualnih sloboda i netabua na tom polju, javljaju se mnoga statistički zanimljiva pitanja, ali se dva posebno izdvajaju: koliko Srbi kupuju seksualna pomagala, te da li su prevazišli prethodno pomenute barijere i koliko je online prodaja unapredila, odnosno unazadila ovaj vid trgovine? Ukratko, da li su sexy shopovi passé ili oni zapravo tek sada dobijaju na popularnosti? No, krenimo od Wikipedije.

Sexy shop predstavlja radnju u kojoj se prodaju proizvodi namenjeni za seksualnu i erotsku zabavu odraslih osoba, mada ne nužno samo za zabavu. Prvi je otvoren 1962. u Flensburgu u Zapadnoj Nemačkoj da bi se u potonjim godinama ovaj vid trgovina širio celim svetom, a danas gotovo da nema većeg grada na svetu bez barem jednog sexy shopa, s izuzetkom muslimanskih zemalja u kojima je zbog strogih religijskih odredaba ova tema i dalje taboo. Što, naravno, ne znači da se ovakve stvari tamo ne prodaju na crnom tržištu ili švercuju iz evropskih zemalja i USA. U malo liberalnijim muslimanskim zemljama, u kojima i postoje radnje s ovim imenom, one uglavnom prodaju ono što se u Beogradu danas može naći na prvom kiosku: kondome, erotske i pornografske časopise, uz poneki DVD. Prvi zvanični online muslimanski erotic shop, otvoren je, naravno, u Holandiji, zemlji potpunih seksualnih sloboda, pod nazivom El Asira, a specifičan je po tome što nema eksplicitnih pornografskih, pa čak ni erotskih fotografija, a nudi uglavnom razne kreme i preparate za erotsku stimulaciju.

Na našim prostorima, tj. na teritoriji bivše Jugoslavije, prvi erotic shop otvoren je u Zagrebu 1989. i već u prvih nekoliko dana bio je veoma posećen. Ljudi su svakako bili znatiželjni. Pokazalo se i na ovom primeru da su zapadne članice SFRJ bile idejno naprednije, dok je Beograd bio istrajniji, pa su vrlo brzo posle zagrebačkog u Beogradu otvorena čak tri. Zanimljivo je da su vlasnice bile žene, a iz ove rodne grupe dolazio je i najveći procenat kupaca, njih 70 odsto, u donosu na 30 odsto, koliko su činili muškarci. Ovaj podatak, međutim, treba uzeti sa rezervom. Naime, jedna od vlasnica pomenutih radnji potvrdila je kako se i tada više kupovalo naručivanjem (preteča današnje online prodaje bili su oglasi koji su izlazili u tada aktuelnim časopisima: Erotika, Dvoje, Zum reporter i slično). Stoga je moguće da su stidljivi muškarci ostavljali podatke svojih žena ili se jednostavno skrivali iza ženskih imena jer nemoj da bi neko slučajno pomislio kako domaći muškarac ne može sam da zadovolji prosečni apetit srpske žene. Takođe nije bilo uputno ni da se žene previše motaju tuda i vide sve one alatke sa po tri brzine, čiju su veličinu izmislili zlobnici kako bi vratili sećanje muške populacije na traumatična zajednička tuširanja, gde su nekako baš oni sami uvek bili na gubitku za poneki centimetar. Lek u otklanjanju pomenute traume jeste informacija da je prosečna dubina vaginalnog trakta kod žene do 11 cm, a toliko manje-više svako može da dobaci. Sve preko toga je čist ćar, što su najbolje osetili srpski šverceri devedesetih godina, i to oni koji su poželeli da u vremenima sveopšte popularizacije crnog tržišta na njemu nešto zarade valjajući dildoe i vibratore, pa su već kod prve porudžbine shvatili da su precenili situaciju – doneli su veće, a tražili su se manji. Najbolje je išla veličina od 15 cm – taman da stane u šaku. Srećom po njih, Srbija je i tada, iako bežeći od tog podataka, imala dovoljan broj gejeva da švercerima ovih specifičnih pomagala pokupuju čitav lager XXL, pa i većih veštačkih đoka.

Pomenutih ‘90-ih u Beogradu je egzistirao samo jedan sexy shop i nalazio se pored porno-bioskopa Partizan i, ako ni po čemu drugom, po tome je bio sličan svojim pandanima na Zapadu. Naime, i tamo je većina njih povezana sa bioskopima u kojima se 24 sata dnevno prikazuju pornići. Danas, u eri interneta, ti bioskopi potpuno izumiru ili ostaju samo kao relikvija nekih prošlih vremena ili fetiš određenih ciljnih grupa koje loži upravo to da danas tako lako dostupnu pornografiju ne gledaju na svom laptopu gde god to požele, nego baš u nekom retro pornografskom bioskopu, gde vrlo lako mogu da se okliznu na tekućinu koju je neposredno pre njih iz sličnog poriva izbacio neki njihov istomišljenik.

*Tekst u celini možete pročitati u januarsko-februarskom broju magazina Esquire

Autor: Bogdan Petrović

Foto: Profimedia